Naslov bloga: Maske same padaju.
Strašan bes obuzme moje telo kada shvatim da neko ili bolje rečeno nešto, pokušava da one najtanjaje i fine emocije, koje čovek plete prema drugom čoveku, verujući u obostrano i iskreno prijateljstvo, pretvori u nešto što se u današnjem slegnu zove FAKE.
Kada napuniš određeni broj godina i napraviš suma sumarum prethodnog života, shvatiš da jedino što ti je potrebno i jedino što zaista vredi, jesu porodica i prijatelji. Sve ostalo je prolazno, nestalno, sa evidetnim krajem, koji nece biti happy end. Jer, sve prave stvari nisu opipljive.
Zato budimo ljudi, i za sopstvene greške i grehe ne opružujmo druge. Ja znam, za mnoge znam da bi se i te kako svetili i bili mnogo štošta, pa i govana, samo da smeju. Nemam ja iluzije da ih u tome sprečava savest. U pitanju su animalni nagoni samoodrzanja. Gazeći preko leševa da bi došli do kućica, cveća, psica koji veselo mašu repom; privida sreće, pogazili su svetinje. Pogazili su ljude, prave prijatelje. I sada cute. Teško je skinuti masku pred novim žrtvama. Mada maske same padaju. Kad tad. Kao što su onomad i pred nama.